Овај текст сам намеравао да напишем одмах након скупштинске расправе о томе ко озбиљно омета реновирање оштећених а заштићених зграда у Тешњару. Врло утицајан функционер окривио је Завод за заштиту споменика културе да не издаје потребне дозволе. Директорка Завода била је најпре изненађена, а онда је категорички отклонила оптужбу рекавши да градска урбанистичка служба издаје дозволе,а Завод одређује услове како треба заштити заштићене зграде.

Хоћемо да констатујемо да установе културе у Ваљеву раде сасвим добро. Ту мислимо на Музеј, Библиотеку, Центар за културу, Модерну галерију, Интернационални студио, Архив. Иоле редовнији посетилац ових установа доћи ће до овог закључка. Програми поменутих установа су квалитетни, садржајни и занимљиви. И има их у правилним размацима. Установе културе још увек обезбеђују Ваљеву висок углед и изван нашег подручја. Ко још? Праведно је рећи да оне то не би могле постићи без помоћи Града, која је максимална у овим условима, па и мало преко тога. Такође је истина да се данас установама културе руководи компетентно и са ауторитетом. Понегде ауторитет проистиче из стручних компетенција и уметничког угледа, а понегде из способности организације и јасне визије.

Тако да не постоје оправдани разлози да се овај достигнути ниво ремети. До ремећења може доћи како због непотребног уплитања у утврђени концепт, тако и због добрих намера да се Ваљево обогати још неком културном установом, као што би то било професионално позориште. Колико разумемо у томе се отишло даље од идеје. Занос професионалним позориштем проноси већ неколико генерација ваљевских глумаца, писаца, редитеља и других људи из света културе. Признајемо да не знамо да ли је у тим разговорима предочено колико би професионално позориште коштало Ваљево и да ли би због тога трпеле постојеће установе културе. Ми мислимо да би. Колико разумемо пара нема, а професионално позориште није црква па да се гради тридесет година, уз континуиране прилоге верника чији ентузијазам у томе не посустаје.

Ако би ипак у догледној будућности - и поред наведених објективних неповољности, ако би занос надвладао реалност - дошло до оснивања професионалног позоришта, оно би, по нама (ако нас неко пита) могло да има доброг управника. Мислимо на Мирослава Трифуновића Ћишу.  У целој Србији мало је људи који тако лепо и посвећено  говоре о својој професији, као Мирослав Трифуновић о позоришту. Он би то знао да ради.

Мијо Стојкановић

.