Није претеривање и бесмислица рећи да један  град без доброг новинарства изгледа као непроветрена и загушљива просторија. Ваљево данас нема добро новинарство.  Нико од наших новинара није успео да досегне до награде града за 2021. годину. Погледаћемо ми на семафор на који нам се указује, али нећемо занемарити ни осећај непроветрене просторије.

Уредништво "Ваљевске искре" свима који су до сада били уз нас  жели срећну Нову 2022. годину. Желимо да у идућој години заиста на земљи влада мир и међу људима добра воља. И да коначно дође крај овој пандемији.  Свима нам је потребно мало више спокојности и радости.

Ти људи који су седели за два суседна стола  не би се обратили једни другима таман да наредних 10 година проведу ту. Они, али углавном њихови старији, ратовали су једни против других пре 20 година. Њима је, ипак, превише лако наметнуто да су обавезни  да другим средствима у бесконачност продуже тај рат.

Еуропром ће пред наступајуће празнике подарити 1300 пакета помоћи социјално најугроженијем породицама  и појединцима у девет општина Западне Србије.

Потписник овог текста чека да га по реду прозову у лекарску ординацију, за послове у СУП-у и општини не тражи посреднике, путује возом и одлази у трговине. Зато може да посведочи да однос надлежних службеника према обичном човеку и грађанину скоро да никада није био нељубазнији, па и осорнији. Ако градимо путеве, фабрике и болнице и човек би морао да буде поштован и усправан.

У Скеланима, у продавници свега и свачега тај човек је стајао крај улазних врата и пребирао по кутији са завртњима. Ушавши у продавницу видео са га из полупрофила. Имао је сада око 80 година и још се добро држао. Нисам га видео 30 година, јхош од почетка грађанског рата. У том рату њему су у муслиманској војсци погинула два сина. Имао је трагедију у породици и пре рата.  

Одувек је било и биће људи склоних да преваре, да злоупотребе лакомисленост других или њихову насушну потребу за запослењем, рецимо. Стварамо ли атмосферу у друштву да је непоштено и неморално, не само законски недопустиво, варати људе или трговати утицајем, стварним или лажним?

Потписник овог текста возио се јуче градским аутобусима у Београду. Од четири аутобуса два су била пуна као кутије сардина: рука до руке, глава до главе, човек до човека. Маске, ако су и делотворне, у таквим околностима слаба су заштита. Зашто ниједне београдске новине, ниједна телевизија не објаве фотографије и снимке тако претрпаних аутобуса.

У нашим јавним предузећима по правилу су директори увек, и једино они, у првом плану. Жељко Остојић, директор СРЦ Петница,  желео је да у име успешно завршене овогодишње купалишне сезоне  у први план истакне своје сараднике.

Данијела Вуковић није девојка из мога краја. Она је из Ваљевске Каменице. Али кад год бих ушао у "Жинасину" самопослугу, на скверу према болници, где Данијела ради, сетио бих се истоимене песме Арсена Дедића и стихова: "Она памти давне ријечи, слатке боје завичаја, Она не да да је сломе, отима се и пркоси". Мало знам о Данијели. Разменимо понекад две-три конвенционалне реченице. Не знам да ли је као и девојка из Арсенове песме страховала за своје снове путујући ка будућности у вагону друге класе. Личи ми на то. На послу је Данијела увек вредна, осмехнута и љубазна. Поседује умешност да тоном у гласу на пристојној дистанци задржи оне који би то евентуално погрешно разумели.