Својски смо се трудили. И успели смо. Ја сам стигла још да се код куће, у Бајиној Башти,  дотерам и улепшам како доличи уметничком концерту на отменом месту. Морам признати да  у последње време   пажљивије загледам свој лик у огледалу. Гледам да ли се појавила нека бора, да ли се мењам (старим), како ми стоји одећа. Нема разлога за панику, закључујем.

Вијугамо уз Тару, на радију Б. Башта, као поручена песма групе Валентино: "Најбоље су године, срце моје отишле, Најбоље су године с тобом нестале". 

"Да ли ви то Бајнобаштани, нешто на мој рачун?"

"Не, душо", каже супруг, "ти си још увек у најбољим годинама."

Ослушкујем начин на који то каже. Не примећујем иронију.

Потом Тара, Кремна, сувоземна граница, контролни пунктови, и око 19 сати били смо у Вишеграду. Импресионирана сам Андрићградом. Емир Кустурица је начинио  велики подухват.

Док чекамо концерт обилазимо цркву, споменике Андрићу и Његошу, одмарамо се пред лепом посластичарницом. Одлазимо на обалу, овде сасвим утишане Дрине. Узводно се светли чувена На Дрини ћуприја.

Супруг каже да су будућег Мехмед пашу Соколовића, чија је мост задужбина, одвели не у сепету као малишана, већ као дечкића од 15 година. Турци, који су дошли да га воде нису се могли начудити што родитељи и родбина кукају на сав глас, кад дечко иде под царско окриље и да се школује у најбољим школама. Мехмед паша Соколовић је у једном делу свог бића чувао српско порекло, завичај и православље, а другим делом је био муслиман и велики везир.  И та два дела личности великог везира, никада нису била у конфликту. Соколовић је био складна, а не подељена личност. Супруг каже да је то прочитао у књизи др Радована Самарџића, названој по Мехмеду паши Соколовићу.

Кажем, и одмах схватам да је без потребе, да  му је важнија прошлост, пријатељи, посао, књиге и филмови од живота са мном. Он је замишљен, не зна шта би рекао, и онда каже да би се пример великог везира, макар мало,  могао односити и на њега. Очекивала сам другачији одговор и то ме истински онерасположило. Срећом било је време за почетак концерта, који је заиста  био одличан.

У паузи смо упознали брачни пар из Сарајева, који је у Вишеграду нашао мир. Сарајлије се труде да овде успоставе културни поредак из великог града. Растали смо се као добри пријатељи.

У повратку ја возим, јер супруг, због слабог вида, ноћу нема добру концентрацију.Вожња ми прија. Андрићград, концерт, нови познаници, пријатно вече све ме то веома орасположило. Тако да кажем супругу: "Хајде, реци сад, чије су то најбоље године неповратно прошле."

Он је приметио промену мог расположења и с благим осмехом каже: "Све док се радујеш оваквим догађајима жива си, млада си. А изглед? Никакве промене нисам приметио. Само си постала озбиљнија и самосвеснија".

"Помало лажеш, драги мој," кажем, "али то лепо радиш."

Ружица Стојкановић

.