Перископ (161)
Недавно сам био на једној свадби. Тачније, домаћин је сутрадан код куће приредио поново ручак за комшије и најближу родбину. Ручак се уз музику продужио до касних вечерњих сати. Служио је само један конобар. Стално је био у покрету. Послуживао је пиће, постављао сто, сервирао храну, склањао посуђе са стола.
Питао сам недавно поново изабраног члана Градског већа да ли зна за какав посао за мог доброг познаника агронома. Мој познаник о коме сам својевремено писао у чланку “Агрономија - уклето занимање” је пристојан, поштен човек, није тек тако прошао кроз факултет, упућен је у материју, доакзао се, додуше на кратко, и радом на терену.
Немогуће је да сам баш толико лаковеран. Пре петнаестак дана у Горењу сам поверовао у оно што сам чуо својим ушима и видео очима. А то је да ће Горење градити још једну фабрику у Ваљеву. Фабрика ће по плану бити завршена за годину и по дана, запослиће нових 400 радника, укупна инвестиција износиће 20 милиона евра.
Чувај се политичара који кажу овде сам само да бих теби служио. Ако чујеш те речи - бежи. То значи да је он ту како би само себи служио. И обрнуто, ако би чуо од неког политичара да каже: волим моћ, волим утицај, хоћу да ми буде лепо, узгред учинићу штa могу и за тебе, веруј му, јер си набасао на честитог човека. То пише у једној доброј књизи ( Дом, Роналда Харвуда), а ми смо били увек склони да верујемо оном што пише у добрим књигама.
Забрињавајуће велики број људи тешко добија прву шансу, а изгледа још теже нову прилику када остану без посла. Једноставно, познајемо пуно таквог света.
Узмимо 16 радника Радио Ваљева који су добили отпремнине од 200 евра по години стажа. Нико од њих још није нашао нови посао. Потписник ових редова покренуо је недељне новине уз помоћ преосталог новца од отпремнине и са 160 000 динара од Завода за запошљавање. Покренуо је новине у недоба одговаран од добронамерних пријатеља.
Др Илија Трипковић, директор Здравственог центра на конференцији за новинаре говорио је о значајној имовини коју је пре 90 година Ваљеву оставио изузетно великодушни трговац Милорад Карамарковић из Лесковица.
Године 2002. покојни премијер Зоран Ђинђић је овде у Ваљеву рекао да су људи рођени с правом на срећу и да смо то у Србији током деведесетих били заборавили. Ако поштујемо законе, плаћамо порез и рачуне, онда имамо право на срећан и безбрижан живот. Ако је наш живот далеко од тога, као што за добар део грађана данас јесте, онда је неко учинио велику неправду према нама, рекао је тада покојни премијер.