
Перископ (164)
Ово је порука славног совјетско-руског филмског редитеља Андреја Тарковског. Има ли ова максима какве везе са вишесатним редовима и гужвама пред продавницама Лидл, и куповином хране у количинама као да ће је сутра нестати. Свакако да има. Ко би све требало да се стиди? Право је питање да ли се неко уопште стиди. На шта ћемо сутра личити.
Повод за овај текст налази се у честим телевизијским репортажама о паметној, лепој и пристојној деци која живе у очајно сиромашним условима. Често нам стижу позиви да слањем СМС порука помогнемо лечење неког тешко оболелог детета. Да ли је наша држава толико слаба да не може да ублажи несрећу тих људи. Могу ли наши изузетно богати људи да покажу мало више саосећања према њима?
Уређење корита Колубаре у дужини од четири километра кроз град највећа је инвестиција те врсте у Западној Србији. Завршетак радова донеће Ваљеву много мањи ризик од поплава. Становници насеља Колубара, између Железничке станице и реке, добиће нову улицу и стварно постати грађани Ваљева. Све то треба да буде завршено до краја априла идуће године.
Градоначелник Ваљева др Слободан Гвозденовић, недавним интервјуом емитованим на Студију Б, учинио је баш оно што су његови непријатељи очекивали.И тако нанео штету самом себи без преке потребе. Његови непријатељи сада мирне душе могу да кажу: Ми смо од почетка знали да је он такав: бахат и склон увредама.
Борци нису ваљда толико очајни да допусте да се због изнурености стрмоглаве са крова. Ни држава ваљда није толико хладна да то допусти. Љубомир Брадић, председник Удружења ваљевских бораца, каже да борци ни по коју цену неће допустити да породице двојице њихових сабораца остану струје. "Борци су изгубили здравље, сиромашни су, деца не могу да им се запосле, па да немају ни струју"
Боје се да ће их сматрати слабићима и кукавицама, из страха да ће се ситуација погоршати. Постоје знакови који нам могу помоћи да посумњамо да је наше дете жртва школског насилништва. Родитељи би требало да саслушају дете и да га не прекидају док говори. Дете треба уверити да није оно криво и да је учинило праву ствар рекавши вам. Не треба га подстицати да се само одупре насилнику.
Има 300 година како је човек остављен од науке, цркве и политике. Сви имају своје засебне, себичне интересе и обичан човек је сам. Никог од њих не занима његова права суштина и шта је човеку заиста важно и потребно. Тако да човек нема где главу своју наслонити. Ово је написао славни мађарски филозоф Бела Хамваш половином прошлог века. Шта се од овог не би могло односити на човека данас и овде. Могло би све.
Опширније...
Синоћ је на Тешњарским вечерима поп певачица Јелена Розга одржала одличан концерт. Било је присутно око 5 000 људи. Охрабрујуће је изгледа што политичари, са обе стране, знају да народ овога пута не верује њиховим тешким речима које су размењивали ових дана. Иначе би било храбро позвати певачицу из Хрватске да наступи у Србији само дан након онакве прославе Олује у Книну.
Са разним људима разговарам о вредностима којима су прожети људи данас. Од тога ће зависити судбина друштва и државе у наредним деценијама. Припадник полиције у једној вароши ми о томе прича: Очеви се разликују. Један малолетном приведеном сину одмах каже: "Платићеш ми за ово", а други одмах: "Није то моје дете учинило.Не разговарам без адвоката".
Колико год ми прикривали и прећуткивали вршњачко насиље - оно постоји. И има озбиљне, понекад и трагичне последице по значајан број деце и њихових родитеља. О томе говоре новински наслови забележени у неколико протеклих година: Две трећине деце трпи насиље у школи, Избоден ученик испред школе,Ђаци бацили девојчицу кроз прозор, Интернет поспешује насиље, Девојчице разбојнице
С времена на време ми се ужаснемо бруталношћу с којом групица ученика пребија или на неки други начин понижава неког од својих вршњака. Неко од њих те сурове сцене снима мобилним телефоном док остали мирно посматрају или чак подстичу насилника. Снимак се нађе на друштвеним мрежама, пренесу га ТВ станице и таблоиди, а ми се ужаснемо. Потом заборавимо до следеће прилике.