Од ране младости одушевљавам се Татјаном Ларином, јунакињом славне Пушкинове поеме "Евгеније Оњегин". Није било тепшко волети Татјану. Била је млада, прелепа, паметна, чисте душе, честита.Таква Татјана заблистала је ових дана поново пред мојим очима и натерала ме на дубоко размишљање.
"Увек сам те са задовољством и радошћу представљао као моју девојку и касније као супругу. Могла си се поуздати у мене", каже мој супруг у кратком интервалу неизбежних разговора о корона вирусу. Путовали смо за Бајину Башту, да на три дана макар будемо у дворишту нашег другог дома и тако отклонимо туробне корона мисли од себе.
Река је Дрина а бродови су чамци разних боја и величина, импровизовани сплавови и кајаци. Таквих је пловила овог лета на Дринској регати било око хиљаду, а на њима је путовало близу 8000 људи. Они су показивали видно добро расположење песмом, музиком, махањем и довикивањем. Понела сам, ипак, дубок утисак да смо знатно испуњенији и задовољнији били ми на обали.
Не могу да затворим срце пред невољама људи око себе. Не могу да седим, гледам и ћутим.Зато сам одлучила да се придружим Хришћанској православној заједници. Хришћанска православна заједница при Храму Покрова Пресвете Богородице истрајно помаже сиромашним породицама у нашој општини. Неће ми бити тешко да обилазим такве породице и помажем у чему треба.
Могло се догодити да се удам у Сарајево.Младић је био драг и шармантан. Написао је у писму:Када год пожелиш, спакуј кофере и ја ћу доћи по тебе. Нисам спаковала кофере. Осећала сам да то није моја судбина.Непуних пет година после тога у Сарајеву је избио рат.Да сам отишла тамо доспела бих не само у тешку, него и у врло компликовану ситуацију.
Кратко сам познавала Зорицу Вујић. Свега три године почетком деведесетих. Али и данас је се с радошћу и искреним поштовањем сећам. Зорица је била паметна и племенита. Била је старија од мене, саветовала ме да не расипам време на безначајности: "Рушка, уживај у сваком тренутку са својом децом. За трен ока ће порасти и отићи ће", говорила је.
Година је 1988. Први пут сам заједно на летовању са мојим будућим супругом. У Купарима. Следећег јутра у малом тржном центру срели смо Велибора, младића из села мог супруга који је тада имао 19 година. Он се дружио са нама тих десетак дана. Тачно после 30 година срели смо поново Велибора на тераси хотела "Дрина" у Бајиној Башти. То је сада зрео и културан човек, али и даље веома срдачан.Ожењен је Иреном и имају троје одрасле деце.
Опширније...
БОЈАНА ПЕРИЋ, је ПР менаџер "Еуропрома". Компанију су пре 28 година основали њен отац и породични кум. И Бојанина је заслуга што компанија као прво правило има да је потрошач увек на првом месту. И што се"Еуропром" све све више препознаје као социјално одговорна компанија. Бојана је показала да је личност која мисли и која са осетљивошћу посматра свет око себе.
Имам 52 године и да се нашалим "немам боре да то и докажем". Зато имам довољно искуства за реченице које ће уследити. Писци и социолози говоре да се бракови олако распадају, људи усамљени дочекују старост,младе дево0јке желе униформну лепоту и искључиво богате мужеве, не бежећи ни од таквих љубавника. Мушкарци су под притиском да морају увек бити јаки и успешни, у доброј форми на свим пољима,да не смеју ни на тренутак показати слабост, иначе ће бити прегажени.
Када заиста остари, каже мој супруг, вратиће се у родни крај и у воћњаку с погледом на Дрину, измештеном од села, подићи ће малу брвнару. Ту ће поново читати омиљене писце, седеће на прагу и свирати усну хармонику, узгајаће јагањце, зечеве и кокошке, пецаће рибу на реци, писаће молбе и жалбе сељацима, а суботом ће палити свеће заборављеним покојницима.