У селу је мало људи. И стари су. Зато они природи морају да препусте рубне делове својих имања. Природа учини своје: поток продуби корито, па обале постану стрме и непрелазне, жбуње и дрвеће затворе стазе и путеве. Временом се до тих делова имања без велике муке не може ни доћи. Проблем је што одсечено буде и старо породично гробље.
Ти људи који су седели за два суседна стола не би се обратили једни другима таман да наредних 10 година проведу ту. Они, али углавном њихови старији, ратовали су једни против других пре 20 година. Њима је, ипак, превише лако наметнуто да су обавезни да другим средствима у бесконачност продуже тај рат.
У Скеланима, у продавници свега и свачега тај човек је стајао крај улазних врата и пребирао по кутији са завртњима. Ушавши у продавницу видео са га из полупрофила. Имао је сада око 80 година и још се добро држао. Нисам га видео 30 година, јхош од почетка грађанског рата. У том рату њему су у муслиманској војсци погинула два сина. Имао је трагедију у породици и пре рата.
Ово је Студентски град на Новом Београду. Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века ту је живело око 10 000 студената. Пријатељства тада настала, непомућено трају до данас.
Мој даљи стриц је преминуо а да се није помирио са својим млађим братом. Свештеник није изговорио јеванђелске речи: Иди и помири се са братом својим, па се врати и принеси дар свој на олтар. Да је то учинио тог дана, пре много година, могао је на основу тог примера хришћанским саветима и препорукама променити живот наше сеоске заједнице.
Тридесет година памтим ову причу. Моје поштовање за њене јунаке је веома добоко, а успомена на њих лепе и сетне. Сада сам пожелео да причу пустим међу људе.
Даљи рођак је имао канцеларију у старом аустроугарском здању. Ту су биле смештене канцеларије општине Сребреница. Једног априлског јутра 1986. године, ја сам се обрео овде у потрази за послом. Рођак каже да ће се потрудити да ми се пружи шанса, ако ја њему испричам све о младићима из мог села који су на игранци, горе у брдима, певали забрањене српске песме.
Опширније...
Требало је све да им полупам по канцеларијама у Београду и у овој вароши. Јер су гледали кроз мене и преко мене. Нису хтели ни да ме виде ни да чују. А мислио сам да толико доброг носим у себи. Да им кажем да су бездушни бирократски трутови. Да су живи мртваци само им то још нико није рекао. Али, нажалост, нисам тако шта имао у карактеру. Само сам тражио прилику за посао.
Толико је знаменитих људи неправедно прекрио заборав, а дали су важан допринос српској култури и науци или су били велики добротвори и хуманисти. Зашто онда не би био заборављен Десимир Вукосављевић из Брезовица који је својевремено "само" променио комплетан кров на манастиру Грачаници и подигао са својим људима правцати Дом културе у свом селу.
Ово би требало да буде нежан и благонаклон текст. И текст жала о тако ретким особинама међу људима као што су скромност, обзирност, поштовање, солидарност, које је однео вихор грађанског рата. Моје родно село, Црвица у Републици Српској, које се одликовало свим тим особинама још се није опоравило од ратног разорног дејства на нарави људи. Сада тамо међу људима, нажалост, претежу скученост, грубост и подозрење. Наравно текст је намењен посвећенима и онима којих се непосредно тиче.