Ово је падина која води до куће мог девера Драшка. Драшково, и село мог супруга, налази се код Бајине Баште, на левој обали Дрине у Републици Српској. Драшко је био најбољи и најплеменитији човек кога сам познавала. Никада није помислио да било коме учини зло. Као што то бива - њему јесу.

Драшко се увек радовао нашем доласку, на диван начин је волео нашу децу, ми смо волели да он дође код нас, лако смо, добронамерно и шаљиво разговарали о свему. Увек се са њим стварала атмосфера присности и доброте.

Девер Драшко више није међу живима. Боловао је од срца. Године 2013. била му је заказана операција на Институту за кардиоваскуларне болести "Дедиње". Речено му је да ће на операцију бити позван у року од годину дана. Прошла је година, потом још шест месеци, позив није стигао. Једне ноћи Драшко је преминуо. Пола године касније коначно су позвали из болнице.. Службеница је рекла да јој је жао што се тако завршило.

Мог супруга је болно потресла Драшкова смрт. Каже да је тада у срцу и души неповратно остарио, да више нема коме да каже како му је у Ваљеву, нити да чује шта се збива у родном месту. Између њих је, још од средњошколских дана, постојала  искрена приврженост, дубоко разумевање и жеља да један другом помогну. Такав однос деценијама није бивао поремећен.

Када одемо у село и на Драшков гроб да запалимо свеће, мој супруг увек пребледи и дуго не може да говори. Ја му не  кажем да је Драшко, такав какав је био, сигурно заслужио Царство небеско и да му је сада међу праведницима лакше него док је био овде на земљи. Не кажем, јер он то зна и сам.

Када буде време ја помогнем супругу да се попнемо уз благу узвишицу до стола и клупа у великој и тихој  порти Цркве Светог Димитрија. Одатле се као на длану види Дрина у дугом току и Бајина Башта као да је на дохват руке. Супруг је и даље блед и не говори. Ја онда положим руку на његову главу или на раме и тако седимо. Тиме  говорим да га разумем и да саосећам са њим

Онда знам да је све било како треба у мом животу. И супруг и породица у коју сам дошла и породица коју сам ја са њим створила. 

Ружица Стојкановић

.

Патке су безазлено пливале по утишаној Обници. Есцајг је звучно звецкао на сунчаном и хладном дану. Конобар, фини познаник, констатује да нас одавно није било. У доласку преко Пећине, кажем сапутнику да би сви често требало да долазимо овде да средимо осећања и мисли, да знамо шта мислимо и осећамо. 

Лагано ходање корак по корак. Зимско драгоцено сунце на лицу. Неусиљен разговор. Асфалтирана стаза са светиљкама поред стадиона. Нове печурке с клупама поред реке и табле које описују Градац. Кафа напољу, поред саме воде, у "Ривер бару". Милош је још мршавији него што је био летос. Љубазан је као и увек.

Аутор фотографије говори занимљиво о једној другој, већој реци поред које је живео. Гласно се присећа јаког зимског ветра који дува коритом реке, чамца привезаног за сајлу ( и себе у том чамцу) како одолева ветру и снажној води, јата дивљих патки које се спуштају на површину воде. Изгледало је у његовом детињству да се свет завршава на левој обали те брзе и велике реке. Кажем му да ствара лепе слике, да имам осећај као да сам била са њим, на обали те реке, у зиму.

Онда на моје изненађење каже да не бринем, да ће сада све бити добро. Сада када је заиста ту. Кажем да нисам приметила да је био одсутан. "Био сам одсутан", вели мој супруг. "Тешке мисли су ме биле одвеле далеко  и не само данас.  Добро је, прошло је и ту сам".

Како је могуће да нисам приметила толику промену? бринем у себи. Супруга питам да ли може да ми каже о чему се ради, шта се догодило?

"Наравно да ћу ти рећи, али сада ми само треба мало спокоја и топлине. Човек прође понекад кроз таква стања. Било је то бреме сумње у исправност неких одлука и о последицама које ће донети. Нисам био сигуран, бринуо сам се. Сада те поново заиста видим.  Добро је. Ти си ми веома важна".

Ружица Стојкановић

.