Ухвати лепоту (58)
Potkategorije
Могло се догодити да се удам у Сарајево.Младић је био драг и шармантан. Написао је у писму:Када год пожелиш, спакуј кофере и ја ћу доћи по тебе. Нисам спаковала кофере. Осећала сам да то није моја судбина.Непуних пет година после тога у Сарајеву је избио рат.Да сам отишла тамо доспела бих не само у тешку, него и у врло компликовану ситуацију.
Кратко сам познавала Зорицу Вујић. Свега три године почетком деведесетих. Али и данас је се с радошћу и искреним поштовањем сећам. Зорица је била паметна и племенита. Била је старија од мене, саветовала ме да не расипам време на безначајности: "Рушка, уживај у сваком тренутку са својом децом. За трен ока ће порасти и отићи ће", говорила је.
Година је 1988. Први пут сам заједно на летовању са мојим будућим супругом. У Купарима. Следећег јутра у малом тржном центру срели смо Велибора, младића из села мог супруга који је тада имао 19 година. Он се дружио са нама тих десетак дана. Тачно после 30 година срели смо поново Велибора на тераси хотела "Дрина" у Бајиној Башти. То је сада зрео и културан човек, али и даље веома срдачан.Ожењен је Иреном и имају троје одрасле деце.
БОЈАНА ПЕРИЋ, је ПР менаџер "Еуропрома". Компанију су пре 28 година основали њен отац и породични кум. И Бојанина је заслуга што компанија као прво правило има да је потрошач увек на првом месту. И што се"Еуропром" све све више препознаје као социјално одговорна компанија. Бојана је показала да је личност која мисли и која са осетљивошћу посматра свет око себе.
Имам 52 године и да се нашалим "немам боре да то и докажем". Зато имам довољно искуства за реченице које ће уследити. Писци и социолози говоре да се бракови олако распадају, људи усамљени дочекују старост,младе дево0јке желе униформну лепоту и искључиво богате мужеве, не бежећи ни од таквих љубавника. Мушкарци су под притиском да морају увек бити јаки и успешни, у доброј форми на свим пољима,да не смеју ни на тренутак показати слабост, иначе ће бити прегажени.
Када заиста остари, каже мој супруг, вратиће се у родни крај и у воћњаку с погледом на Дрину, измештеном од села, подићи ће малу брвнару. Ту ће поново читати омиљене писце, седеће на прагу и свирати усну хармонику, узгајаће јагањце, зечеве и кокошке, пецаће рибу на реци, писаће молбе и жалбе сељацима, а суботом ће палити свеће заборављеним покојницима.
Људи данас показују тамнију страну своје личности. У другима најпре видимо лоше особине, једни другима се обраћамо грубо, без благонаклоности. Онда смо позлеђени и носимо бол. А може се другачије. Лепа реч, мало увиђавности. Граница је тако танка.
Ружица Стојкановић: Моје швајцарско искуство
Napisano Valjevska iskra
Имала сам прилику, ове јесени, да будем у Цириху месец дана. Сви су ме на улицама љубазно и са осмехом поздрављали на немачком. Ја сам њима одговарала са добар дан, на српском. Разумели смо се. Тамо је све окренуто и прилагођено човеку.
Није ми била намера да овим причицама стварам идилу од свог брака. Ово су само блистави тренуци једног мање-више уобичајеног живота. Kao дијаманти у пепелу. Срећом блиставих тренутака није било мало. И мене је знало опрхвати тешко питање: да ли сам заиста вољена? Да ли мој супруг зна каква сам ја стварно? И да ли жели да то зна?
Парови седе по ресторанима и ћуте. Немају о чему да разговарају. Француски писац Алексндар Жарден, каже да би радо увео полицију која би добро продрмала такве парове. Или: младићи и девојке седе у кафићима и свако типка по свом мобилном телефону. Не разговарају, не примећују се. Треба ли да кажем да у моје доба није било тако.
Опширније...
Када сам супругу рекла о чему желим да пишем у овом тексту, он ми каже да поведем рачуна. Мисли да ме људи неће разумети на прави начин. Писаћу само истину, кажем. Коме може сметати истина. То није гаранција да ће те разумети и да те неће осуђивати, али ако ти је заиста стало, ти пиши, каже супруг.
Овог лета нећу ићи на море. Нисам сигурна ни како ће бити наредних година. Зато је време да почнем да се сећам. Почећу с мојим најлепшим летовањем. Зашто ми је летовање у лучком граду Бару остало у најснажнијем сећању?
Ово је недавно подигнут Видиковац у месту Гмила присјека на путу за Бајину Башту, после Пашине равни. Када год путујемо за Бајину Башту мој супруг обавезно заустави кола на том месту, ма колико журили да стигнемо кући. Рекао би да смо ступили на територију Успорене земље (то је за њега бајнобаштански крај) и да је грехота не застати, лишити се величанственог погледа, моћне тишине и лета великих птица изнад главе.